« Daj mi krila jedan krug | Main | Moja pticica »
E sada je vec mnogo, monogo lakse. Posle toliko dana ( u pitanju su dva dana duga kao vecnost ) javila mi se moja devojcica. Odusevljena je, zadovoljna i sve je OK. Lakse disem, a evo i ovaj mali se vraca sa kosarkaskog kampa 
tako da necu biti sama
(suprug se ne racuna u "bez njega se ne moze" nek izvine). Stvarno nismo stvoreni da budemo sami. I tek kad ostanemo sami , kao ova moja privremena situacija, shvatimo koliko je covek porodicno bice, koliko su nam potrebn druge osobe, koliko nam treba sundjer za nasa iskazana osecanja.
Osecanje roditelja, nemoguce opisati.
To se samo po sebi utka i polako siri i postaje nesto sto se ne moze promeniti. Granica tolerancije pomeri se ...u nedogled, osecaj straha i brige postaje jaci, skoro obavezujuci. Polako nas zivot zivimo kroz njih. Disemo za njih i samo ih sve vise i vise volimo.
Tesko je prihvatiti cinjenicu da postaju mladi zreli ljudi, sa svojim stavovima koji se po nekad toliko razlikuju od naseg da prosto ostanem nema, u neverici ali...to su oni. Neka rastu, nase je da ih pratimo kroz sve faze njihovog odrastanja.
Od sveg srci zelim da svako postane roditelj (naravno kada za to dodje vreme
)
Komentari
Tesko je biti roditelj, ali onda pomislim da nije lako biti ni dete. I zato uvek ostanem stand by, pripravna da odgovorim samo onda kad pozovu.
| « | Avgust 2007 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
- Novembar 2007 [1]
- Oktobar 2007 [2]
- Avgust 2007 [5]
