Switch

Mrzim kad mi ode ceo tekst a kucala sam ga petnaest minuta. Krenula me inspiracija, do duse nije bas neka, ali opet posle dosta vremena imala sam nesto da izjavim tj. otkucam DA SE ZNA.

Pih , malera.

Inace nisam bas nesto pametno mogla da izvucem danas iz mog malog mozga,a i poslednjih nedelja, osim da se zalim na sopstvenu tastaturu. Da li je i vasa puna mrvica i ostalih dokaza brze hrane? EEEEE ali i ako jeste sigurno nije prelivena nugat kremom po ovim malim tasticima i evo upravo se tako lepim da cu odlepiti. Canteri su igra sa koje se moj klinac ne skida! A obavlja i rucak i veceru vijajuci terore ili ti neke likove po ekranu sve nisaneci u glavu! Krvi preko celog monitora a nugat krema preko cele tastature, divno. Ali evo priznacu i ja imam malo mrvica sa mog tanjira. Ko prizna pola mu se...mislim ima malo i kafe...i bas mi je musava tastatura. A kako vi izlazite na kraj sa ovakvim problemom? Nadam se samo da ovakvih kao ja ima malo vise jer...to bi mi bila bar neka uteha...mada imama ja NOVU magicnu krpu!!! Jos da sama brise da je bas stvarno magicna uf gde bi mi bilo kraja!

Pre sat vremena vratila sam se sa posla. Moje preduzece kupio je gospodin koji nema veze sa delatnoscu kojom se moje preduzece bavi. Imali smo radni sastanak i slusali ga  sve ne verujuci usima...a najbolja izjava koju je izjavio je: Najvece bogastvo koje sam dobio kupovinom ovod pred. ste vi (misli na nas zaposlene). Naravno nastao je tajac a gomila ljudi je sa nevericom gledala u njega, da bi on odmah potom rekao: U stvari vi ste jako matori! Ljudi sokirani ovom izjavom. A zasto? Gospodin koji je postao novi vlasnik naseg preduzeca ima samo 60 i kusur godina.

Tisina. Ljudi utrnuli...on strpljivo ceka nasu reakciju koja nije usledila, jer smo ostali bez teksta. Posmatram ljude koji sede oko mene. Chute, zgranuti, svako sa svojom psovkom na ivici usana koje samo sto nisu izletele ali...cute, svako iz nekog svog razloga, egzistencije, buducnosti, straha ili ljudske gluposti...Ja koja danas imam placljiv dan, na taj sastanak otisla dobro obradjena tabletom za smirenje, mojih vec jako napetih zivaca i mislim da sam se samo ja idiotski, glupavo i retardirano smeskala u jednom cosku zadimljene kancelarije jer ...to je bila prava cirkuska predstava a meni je ovog dana bas, bas bilo sve jedno ko ce biti glupi avgust a ko na trapezu. Posto kazu da sam po prirodi poprilicno brza i eksplozivna osoba (hihi zena od akcije) posle sastanka par njih mi je prislo i pitalo zasto sam cutala i kako to da nista nisam pitala ukrotitelja lavova, kada ja bas uvek imam nesto da pitam. Hahahaha ne  nisu oni znali za moje magicne pilule...

I tako...

Ne zelim da budem tuzna ali jace je od mene...Mislim da ste vec shvatili, citajuci ove moje doduse kratke tekstove, da je moje dete u Americi, na skolovanju koje traje jednu godinu. Preduga godina...

U kontaktu sam sa njom svakog vikenda, i kad god se "uhvatimo" radnim danima premo msn-a, jer je vremenska razlika sedam sati ali...to mi je malo. Iz tog razloga citam sve njene tekstove, pretrazujem sajtove na kojima ostavlja komentare ne bih li saznala jos nesto vise, jer imam utisak da mi govori samo ono sto bih ja zelela da cujem. Danas sam jako tuzna...jeko mi nedostaje...Suze same teku. Znala sam da ce mi pasti tesko razdvajanje od nje ali sada iz dana u dan je cini mi se sve teze...Citam njenu recenicu na nekom sajtu: Aspirini u jednom dzepu, brufen u drugom , temperatura je mala i krecem u skolu. Brinem se jako. Da li jeno pitao kako je i zasto je prehladjena krenula u skolu? Ja to ne bih dopustila ali...tamo nema ko da joj kaze ne idi, ostani, hoces caj, kako si? Ne mogu nikako da joj pomognem a uvek sam to radila...Zar je to osamostaljivanje? **bem ti Ameriku! Ala mi je daleko dan kada ce se vrati.  

Tiho kroz noc
moje misli tebi lete,
ne odrastaj tako brzo dete.
Misli su moje ostale bez eha
jer tvoja sreca samo  tebe ceka.
I kroz mrklu noc
sto pada na dan
ja ti zelim miran san,
i neka se slike lepe, meke
smenjuju u tvom oku boje reke.

E sada je vec mnogo, monogo lakse. Posle toliko dana ( u pitanju su dva dana duga kao vecnost ) javila mi se  moja devojcica. Odusevljena je, zadovoljna i sve je OK. Lakse disem, a evo i ovaj mali se vraca sa kosarkaskog kampa tako da necu biti sama

(suprug se ne racuna u "bez njega se ne moze" nek izvine). Stvarno nismo stvoreni da budemo sami. I tek kad ostanemo sami , kao ova moja privremena situacija, shvatimo koliko je covek porodicno bice, koliko su nam potrebn druge osobe, koliko nam treba sundjer za nasa iskazana osecanja. 

Osecanje roditelja, nemoguce opisati.

To se samo po sebi utka i polako siri i postaje nesto sto se ne moze promeniti. Granica tolerancije pomeri se ...u nedogled, osecaj straha i brige postaje jaci, skoro obavezujuci. Polako nas zivot zivimo kroz njih. Disemo za njih i samo ih sve vise i vise volimo.

Tesko je prihvatiti cinjenicu da postaju mladi zreli ljudi, sa svojim stavovima koji se po nekad toliko razlikuju od naseg da prosto ostanem nema, u neverici ali...to su oni. Neka rastu, nase je da ih pratimo kroz sve faze njihovog odrastanja.

Od sveg srci zelim da svako postane roditelj (naravno kada za to dodje vreme)   

Za pocetak samo da obavestim siri auditorijum i citace ove moje stranice da sam se naoruzala strucnom literaturom i obecavam da ce ovaj blog uskoro izgledati perfektno.

Ma savladacu ja te slicice i programski jezik (PHP i ostale kvake) bez obzira sto sam plavusa

Evo jedna.

Vec dosta dugo citam tudje blogove i ostavljam komentare i mislim da je vreme da nesto pokusam i ja. Pojma nemam kako se ovo pravi i sta ce da ispadne na kraju ali...evo kuckam i ja.

Vratim se na pocetak i ...dobro je. 

• Novembar 2007 [1]
• Oktobar 2007 [2]
• Avgust 2007 [5]

• Generalna [8] 

• Tastatura ????
• Magicne pilule hihihi
• Praznina
• Moja pticica
• Javila se moja pticica
• Daj mi krila jedan krug
• Priprema
• PRVI POKUSAJ